Када је пре четири године позоришна редитељка Анђелка Николић своју шестогодишњу ћерку одвела у кућу своје баке да проведу лето на селу, вероватно није ни слутила колико ће далекосежне последице на локалну заједницу имати ова њена посета Марковцу.

,,Било је то веома кишно лето, и ми смо га провели правећи, од камења и блата, град за пужеве, заједно са децом из суседства. Радили смо занимљиве и амбициозне ствари, од мозаика од керамичких плочица, преко архитектонских макета, до праве позоришне представе’’, присећа се Анђелка Николић.

У наредне две године, уметничка група Хоп.Ла! из Београда извела је у Марковцу неколико успешних пројеката, што је окупило децу и одрасле заинтересоване за реанимацију културног живота у овом селу. Уследило је оснивање Читаонице и Сеоског културног центра Марковац. Од 2021. године, под окриљем СКЦ ради Дечји клуб у ком активности за децу у области драмске, ликовне, музичке уметности, књижевности, екологије и грађанског активизма воде уметници из Велике Плане, Свилајнца, Крагујевца, Београда. У рад Клуба све више се укључују и млади Марковчани а једна од њих која се својим трудом нарочито истакла, Александра Миладиновић, данас је председница Сеоског културног центра Марковац.

ДЕЧЈИ КЛУБ СКЦ МАРКОВАЦ

Марковац формално нема ни позориште, ни биоскоп ни библиотеку али има књижевне, позоришне и филмске програме за најмлађе. Ако се, као ми, упутите тамо по ‚‚дозу културе‘‘, сваки мештанин зна пут до Анђелкиног дворишта или зграде Дома културе који захваљујући програмима СКЦ поново ради.

Искуства из Марковца драгоцена су за целу породицу. Било да присуствујете драмској радионици испод кукурузног коша, одете по књигу у Читаоницу ‚‚Екатарина Павловић‘‘или на камишибаји представу – срешћете децу која сијају од радости. О активностима Сеоског културног центра, са посебним акцентом на позоришним програмима, разговарамо са Анђелком Николић.

Колико деце окупљате у Клубу и колико често организујете програме за њих?

– Број деце варира. Највише их је лети, јер су тада претпостављам слободнија, а и више уживају у активностима на отвореном. Летос смо радили са три узрасне групе, у свакој је било десет-петнаест малишана. Минимално два пута недељно имамо радионице, некада се између уметне још неко дешавање.

Какву сарадњу имате са родитељима?

– Трудимо се да што више анимирамо родитеље и да их укључимо у рад Kлуба. То нам донекле успева, али примећујем да је чак и у малим срединама завладао дух конзумеризма, тако да се и ми сусрећемо са феноменом да родитељи оставе дете и дођу по њега, без неког великог занимања за то чиме се оно бавило у међувремену. Парадоксално је, а можда и логично то да су наше активности имале највећу популарност на самом почетку, док је то ваљда била новина, а сада понекад имамо осећај да су се навикли на наш рад и да га подразумевају, што има добру и лошу страну.

Примећујете ли како ваши програми мењају свакодневицу деце из Марковца?

– Сигурна сам у то да је доступност књиге донела позитивну промену у свакодневици одређеног броја људи. Полако, али сигурно, боримо се за популаризацију читања код деце. Доступност позоришта деци која иначе немају прилике да посећују представе је такође, верујем, једна добра промена коју смо донели.

Драмске радионице чине значајан сегмент активности Дечјег клуба а по камишибаји представама постали сте препознатљиви у позоришним круговима. Како сте дошли на идеју да режирате представе ‚‚у коферу‘‘ по угледу на јапански улични театар из прве половине 20. века?

– Епидемиолошка ситуација нас је 2020. навела да размислимо о прилагођавању планираних позоришних радионица у Марковцу тако да могу да се изведу упркос забрани већих окупљања. Тако је дошло до тога да смо колега Петар Лукић и ја осмислили серију камишибаји представа које смо изводили, сваку по 5-6 пута, у двориштима деце која су се пријавила за учешће у пројекту, буквално за њих, њихове породице, евентуално суседе.

Представу ‚‚Крадљивци кокосових ораха‘‘ касније сте режирали и у Малом позоришту ‚‚Душко Радовић‘‘ у Београду. Можемо ли да чујемо више о томе како је ова представа ‚‚путовала‘‘ из села у престоницу?

– Kамишибаји се може доживети и као међукорак између литературе и позоришта, и у том смислу одличан је начин да се брзо и ефикасно провери како млада публика реагује на неку тему, садржај. У време када смо осмишљавали и изводили наше прве камишибаји представе, знала сам да ћу режирати ову афричку причу, и учинило ми се занимљивим да је прво ‚‚испробам‘‘ са децом у Марковцу, у овој форми. Реакције малишана биле су веома упечатљиве и утицале су на нека решења које смо касније примениле у концепту драматизације и режије. Мислим, на пример, да своју интерактивност, непретенциозност и топлину, ова представа дугује управо тој својој првој публици.

Kако деца реагују на овакве програме?

– Мени је, као редитељки са солидним искуством у позоришту за децу као и за одрасле, фасцинантно колико данашња деца, навикла на савремене медије и најмодерније играчке, добро реагују на једну овако једноставну, минималистичку, може се рећи и старинску форму. Kамишибаји доноси тај непроценљиви елемент ‚‚овде и сада” и неку чудесну истинитост сусрета извођача, приче и публике, сусрета који је увек другачији, уме да озари, али и да буде стресан, јер није увек могуће остварити исти квалитет комуникације.

Шта је вама на личном и професионалном плану донео рад са децом из Марковца?

– Кад радим са децом у амбијенту нашег домаћинства у Марковцу, уживам у спокоју и радости који као да припадају неком прошлом времену.

То је врло драгоцено лично искуство, а и контакт са реалношћу који је од непроцењиве вредности и у мом професионалном раду са децом и за децу. Повремено водим тренинге из области драмске педагогије за учитеље у једном граду у Словенији, и једна учитељица ми је дала велика комплимент, рекавши да имам таленат да ствари посматрам из угла детета. Мислим да сам то сигурно научила у нашем Дечјем клубу у Марковцу.