Od lutke iz prodavnice, lazarevačka deca više vole lutke od cipelica u kojima su prohodali. Od sve odeće, najdraži im je papirni pončo koji su sami kreirali. Vitamine unose redovno a omiljena užina im je – skulptura od voća. Kao i sva deca, obožavaju igraonice a omiljena im je Moderna galerija. Za ovu ljubav i mnogo više od toga, zaslužan je ‚‚animator‘‘ koga odrasli znaju kao akademskog vajara Dušana Rajšića, a najmlađi kao – čika Dula.

Crtice iz biografije jednog čarobnjaka

Akademski vajar i slikar Dušan Rajšić rođen je u Gospiću u Hrvatskoj, studirao je u Zagrebu a životne prilike pre mnogo godina dovele su ga u Lazarevac. Zaposlen je kao urednik likovnog programa u Modernoj galeriji Centra za kulturu Lazarevac. Rado i često organizuje radionice za lazarevačku decu. Sarađuje sa vaspitačima, učiteljima i roditeljima a sve svoje slobodno vreme, talenat i umeće nesebično deli sa najmlađim sugrađanima.

Na njegovim radionicama obrađuju se najrazličitije teme a svi su saglasni da u Modernoj galeriji ne postoji dosadna lekcija. Lazarevačkoj deci Dušan je dobar drug, sjajan mentor i veliki pokretač. Radost sa kojom ga na ulici pozdravljaju i nestrpljenje sa kojim iščekuju naredni susret najveće su priznanje koje dobija za svoj rad.

Stručno vođenje za decu na sto načina

Kao što se u istu reku ne može ugaziti dva puta, tako je i svaki dolazak u Modernu galeriju potpuno novo iskustvo. Sa kapetanom Dušanom deca uživaju u plovidbi kroz stalnu postavku, sa policajcem Rajšićem uče pravila saobraćaja a svaka slika je parking mesto. Sa osmehom nam objašnjava kako su, u vođenjima brodom, slike ostrva koja otkrivaju. Kad kroz galeriju idu autom, vrlo je važno pravilno se parkirati: ‚‚Ja kažem imaš parking mesto kod Lepe Perović i onda počinjemo priču o legatorki‘‘. Nije neobično ni da slike istražuju u potpunom mraku i da bukvalno osvetljavaju motive na njima ili da se popnu na merdevine da bolje vide platna velikog formata.

Dušan Rajšić oživeo je brojne književne junake sa decom iz Lazarevca: kuvali su Valjuška Brane Cvetkovića, pravili su kućicu za Ježurku Ježić, leteli sa Malim Princom, pomazili Konjića Grbonjića i zagrlili Pinokija.

Od svih putovanja na koja ih je čika Dule poveo, mnogima su najdraža ona u doba korone. Leta 2020. godine, na Dušanovim radionicama deca su obišla ceo svet: u selu Indijanaca pravili su vigvam, upoznali su samuraje u drevnom Japanu, oprobali se u građenju neolitskih kuća kakve su postojale u Lepenskom viru, kreirali pončo od papira na radionici o Meksiku..

Dete je otac čoveka: Dule o svom detinjstvu

Motive da se ovako posvećeno bavi najmlađima, potražili smo u Dušanovim sećanjima na detinjstvo koja mirišu na terpentin i more. Umetnost je, veruje, zavoleo kraj Jadrana, gde je uživao gledajući svog oca slikara koji je na letovanja obavezno nosio štafelaj i boje.

Poseban odnos sa decom gradio je na temelju sećanja na neobičnog čoveka koji je obeležio njegovo detinjstvo: ‚‚Zvali smo ga Papa. Imao je bijeli cilindar i štap. Gospodstven je bio. Za odrasle je uvijek imao neke zagonetke, kao provokacije a za djecu slatkiše.‘‘ Druženja sa Papom Dušan opisuje kao prve susrete sa magijom koja nastaje u kontaktu sa decom: ‚‚Malo je bilo ljudi koji su se na taj način obraćali djeci. To je meni do dan-danas ostalo u glavi.‘‘

Roditelji čija su deca bar jednom bila na radionici Dušana Rajšića, znaju da i on sa njima razvija poseban odnos. O tome kako očara decu i zašto ga toliko vole, skromno kaže da im poklanja ono što odrasli često previde da im je jedino potrebno – PAŽNJU.

Negovanje publike od malih nogu: seme lepote zasađeno na vreme

O sebi kaže da nije teoretičar: ‚‚Djete dok ne vidi, ono ti ne vjeruje. Evo vidiš, ona se igra. Ja da joj samo pričam, ona mi ništa ne bi vjerovala‘‘ – dok razgovaramo u dečijim rukama pored nas nastaju skulpture od voća po uzoru na čuvenog Arčimbolda.

Ipak, svaka radionica Dušana Rajšića usputno dobije i teorijski okvir jer svaku aktivnost prati objašnjenje i novo znanje iz istorije umetnosti, arhitekture, istorije, književnosti..

Na ovim radionicama, on oživljava prostor galerije za koji kaže da je po svojoj prirodi vrlo monoton i nadovezuje se anegdotom o Đakometiju: ‚‚On je išao godinama u isti muzej da gleda velike majstore. Međutim, ti veliki majtstori ga, nakon nekog vremena, više nisu interesovali. Interesovali su ga ljudi koji su gledali ta djela. Posle toga, interesovao ga je prostor, i ti ljudi koji gledaju.‘‘

Onako kako je Đakometi posmatrao publiku, tako Rajšić posmatra lazarevačku decu, oseća njihov senzibilitet i budi njihovo interesovanje za umetnost kroz igru i razonodu. Opisuje ih kao ozbiljnu publiku kojoj se mora posvećivati pažnja od najranijeg uzrasta: ‚‚Djeca treba, naročito u jednom malom rudarskom mjestu, da se naviknu na galeriju, da se naviknu da je to jedan prostor okupljanja, igre, da to bude prostor koji će im ostati u pamćenju‘‘.

Reciklaža po uzoru na Pikasa

‚‚Od odbačenog do korisnog‘‘ je zajednički naziv za niz radionica Dušana Rajšića na kojima deca nalaze novu upotrebu za cipelice u kojima su prohodali, ambalažu koju su ispraznili, garderobu koja im je mala..

I ove radionice imaju korene u detinjstvu umetnika ali i u jednoj posve ličnoj priči: ‚‚U moje vrijeme nije bilo Kineza da ti kupuješ lutke. Meni je djed pravio od raznih patrljaka neke stvari. I to ti ostane u sjećanju‘‘, kaže Dušan. A o tome kako su mnoge stare cipele dobile lica, deli sa nama sećanje na jednu davnu novu godinu koju je dočekao u bušnim cipelama sa svojom Kaćom u danima kad su se zabavljali. ‚‚Meni je ta cipela jela snijeg, imala je kao usta.. ‘‘ Ova cipela inspirisala ga je da oživi sve druge cipele mnogo godina kasnije a da na teške životne trenutke gleda vedro, poput dece.

Dok u Modernoj galeriji vešte dečje ruke prave neke nove junake, Rajšić im sa velikim žarom priča o svojim uzorima u reciklaži – Servantesu i Pikasu. Posle ovih programa, deca umeju da ‚‚ožive‘‘ svaki upotrebljen predmet a znaju i sve o Servantesovom šlemu i Pikasovoj ‚‚Glavi bika‘‘.

Do sledećeg susreta.. generalno spremanje kuće!

Dok ulicama grada ponosno nose mala umetnička dela u rukama, na glavama, oko vrata, lazarevački đaci i predškolci jedva čekaju da prenesu nova iskustva i saznanja ukućanima. Sa radošću koju nosi stvaralački proces mnogi će do narednog susreta raspremati ormare, cipelarnike i frižidere u potrazi za praznim flašama, tesnim cipelama i polomljenim kišobranima da od njih naprave magiju.