Zahvaljujući radijskom programu ‚‚Dramski intermeco‘‘ RTV Vojvodina, najčitanije knjige savremenih domaćih pisaca za decu sada mogu i da se slušaju. Za sjajne adaptacije dela Jasminke Petrović, Branka Stevanovića, Igora Kolarova, Stefana Tićmija, Dejana Aleksića i Dušana Pop Đurđeva zaslužna je Divna Stojanov.

U pozorišnim krugovima, Divna je poznata kao mlada i vrlo uspešna autorka dramskih tekstova i pozorišnih kritika. Veoma je voljena i među publikom, i to onom najvažnijom – dečjom. Na radionicama koje za njih često priređuje, Divna ih uči osnovnim pozorišnim elementima. Za ove programe kreirala je i poseban upitnik koji decu usmerava da postanu obrazovana i ozbiljna pozorišna publika.

Do prve prilike da Divnu Stojanov upoznate i uverite se u njenu sposobnost da vas nauči da pozorište zavolite na prvo gledanje, preporučujemo i ljubav na prvo slušanje. Ona je na samo nekoliko klikova od vas, dostupna na sajtu RTV Vojvodina, u odeljku ‚‚Dramski intermeco‘‘. O nastanku ovog serijala i izazovima ali i radostima koje joj je rad na tom programu doneo, Divna Stojanov govorila je za DECImetar.

Slušaoce RTV Vojvodine koji vole “Dramski intermeco“ nedavno je obradovala nova epizoda iz pera Jasminke Petrović.Da li ste uživali u stvaranju knjige za slušanje najpopularnije književnice za decu?

– Rad na Dramskom intermecu iz pera Jasminke Petrović: „100 lica stolica“ bio mi je vrlo zabavan. Jasminkina knjiga je fenomenalna, rasplamsava maštu, kao da vam je neko pogolicao dušu pa se kikoćete od miline. Zbirka priča je beskrajno duhovita i poučna, ali ne na patronizujući način. Posebno mi se dopala fragmentarna struktura njene zbirke.

I sami pripadate generaciji koja je odrastala uz knjige Jasminke Petrović. Kako je ta činjenica uticala na vaš rad?

– Izuzetno cenim i volim knjige Jasminke Petrović jer se u svom pisanju ne postavlja kao autoritet, već saborkinja svojim čitaocima. Sećam se i dok sam je čitala kao dete i kao tinejdžerka da sam imala osećaj kao da tačno zna kroz šta prolazim i jasno artikuliše baš moje probleme.

U našem serijalu od 15 epizoda, nastalom po knjizi, zajedno sa glumcima Milicom Šećerov i Aleksandrom Sarapom i ton majstorom Aleksanderom Sivčem, trudila sam se da zadržim takav osećaj. Atmosferi priče je dodatno doprinela kompozitorka Dunja Crnjanski. Posebno mi je drago što smo kliknuli i razumeli se šta bismo zajednički trebalo da postignemo.

Da li ste, nakon emitovanja, imali i povratnu reakciju od spisateljice?

– Jasminka Petrović, na moju veliku radost, pohvalila je naš rad kada je poslušala radio dramu 100 lica stolica.

I pre rada na ovom projektu RTV Vojvodina oprobali ste se u pisanju radio drama. Kakvo je vaše iskustvo iz tog perioda?

– Radio dramu sam prvi put pisala na Akademiji umetnosti u okviru predmeta Radijska dramaturgija. Bila je to radio drama za decu Fama i Hronopio po motivima knjige Priručnik za plakanje i pevanje Hulija Kortasara. Kada je počela pandemija korone i kada smo u velikoj meri kolege i ja bili sprečeni da radimo svoj posao, dizajner zvuka Filip Gotovac i ja došli smo na ideju kako da sami sebi stvorimo prostor za rad. U njegovom studiju, zajedno sa glumcima Isidorom Vlček, Aleksandrom Sarapom i Minom Pavlicom snimili smo radio dramu po mom tekstu. Fama i Hronopio ušla je u uži izbor, 5. najboljih, na konkursu Radio Beograda „Neda Depolo – studentsko takmičenje u radijskoj igri“ 2020.

Iako je iskustvo bilo sjajno i radio drama se emitovala na regionalnim stanicama, stvaranje radio drame u nezavisnoj produkciji u Srbiji podrazumeva da radite bez honorara. Mislila sam da ću se ovim medijem baviti eventualno iz hobija, međutim to se promenilo kada sam postala saradnica Dramskog i igranog programa na RTV Vojvodini gde mi je posao da osmišljavam i realizujem radio drame.

Nastajanje prve radio-drame, “Fama i Hronopio“, Divna Stojanov pamti po jednoj anegdoti koju je ovekovečila ovom fotografijom. Naime, za vreme montaže, dok je trajalo isprobavanja zvukova ptica,
jedan vrabac sleteo je na zvučnik.

Pozorišta nema bez publike a savremena deca upućena su pretežno na multimedijalne sadržaje.Kakve su prve reakcije dece na “Dramski intermeco“?

– Mlađa publika najbolje reaguje kada se organizuju javna slušanja i kada nakon radio drama imamo radionicu ili razgovor. Više puta su mi se, takođe, javljali roditelji iz dijaspore i govorili da im izuzetno znače radio drame koje radimo jer deca ostaju u kontaktu sa srpskim jezikom i upoznaju se sa našim savremenim piscima.

Radio drame iziskuju pažnju i strpljenje slušalaca, čega današnjoj deci često nedostaje. Kako vam uspeva da prevaziđete ove izazove današnjice?

– Radio drama, za razliku od filma ili pozorišne predstave, daleko je intimniji medij i vi kao publika birate kada i gde je slušate. Mislim da je to najveći potencijal ove forme. O tome razmišljam i kada osmišljavam ili biram već napisanu priču – da li će recipijenti ovo slušati pred spavanje, na putu do posla ili škole, dok spremaju stan, da li je ovo može biti pomoćno sredstvo nastavnicima u školi… Ako se to jasno odredi, ako je priča dobra i ako se radio drama uspešno izvede, mislim da ne bi trebalo da publika ima problem sa pažnjom.

Možemo onda da preporučimo ‚‚Dramski intermeco‘‘ za porodična druženja budući da su u godinama kada su odrastali današnji roditelji radio drame i audio bajke bile veoma slušane. Da li ste i vi, kao dete, voleli da slušate radio drame?

– Kao dete nisam bila upućena na radio drame. Povremeno sam ih slušala na Radio Beogradu. Pojavom potkasta i radio drama na internetu, one su postale dostupnije. Trudiću se da sada nadoknadim propušteno.

* Ostavljamo vam prečicu do “Dramskog intermeca“. Uživajte!

SLUŠAJ “DRAMSKI INTERMECO“