Од лутке из продавнице, лазаревачка деца више воле лутке од ципелица у којима су проходали. Од све одеће, најдражи им је папирни пончо који су сами креирали. Витамине уносе редовно а омиљена ужина им је – скулптура од воћа. Као и сва деца, обожавају играонице а омиљена им је Модерна галерија. За ову љубав и много више од тога, заслужан је ‚‚аниматор‘‘ кога одрасли знају као академског вајара Душана Рајшића, а најмлађи као – чика Дула.

Цртице из биографије једног чаробњака

Академски вајар и сликар Душан Рајшић рођен је у Госпићу у Хрватској, студирао је у Загребу а животне прилике пре много година довеле су га у Лазаревац. Запослен је као уредник ликовног програма у Модерној галерији Центра за културу Лазаревац. Радо и често организује радионице за лазаревачку децу. Сарађује са васпитачима, учитељима и родитељима а све своје слободно време, таленат и умеће несебично дели са најмлађим суграђанима.

На његовим радионицама обрађују се најразличитије теме а сви су сагласни да у Модерној галерији не постоји досадна лекција. Лазаревачкој деци Душан је добар друг, сјајан ментор и велики покретач. Радост са којом га на улици поздрављају и нестрпљење са којим ишчекују наредни сусрет највеће су признање које добија за свој рад.

Стручно вођење за децу на сто начина

Као што се у исту реку не може угазити два пута, тако је и сваки долазак у Модерну галерију потпуно ново искуство. Са капетаном Душаном деца уживају у пловидби кроз сталну поставку, са полицајцем Рајшићем уче правила саобраћаја а свака слика је паркинг место. Са осмехом нам објашњава како су, у вођењима бродом, слике острва која откривају. Кад кроз галерију иду аутом, врло је важно правилно се паркирати: ‚‚Ја кажем имаш паркинг место код Лепе Перовић и онда почињемо причу о легаторки‘‘. Није необично ни да слике истражују у потпуном мраку и да буквално осветљавају мотиве на њима или да се попну на мердевине да боље виде платна великог формата.

Душан Рајшић оживео је бројне књижевне јунаке са децом из Лазаревца: кували су Ваљушка Бране Цветковића, правили су кућицу за Јежурку Јежић, летели са Малим Принцом, помазили Коњића Грбоњића и загрлили Пинокија.

Oд свих путовања на која их је чика Дуле повео, многима су најдража она у доба короне. Лета 2020. године, на Душановим радионицама деца су обишла цео свет: у селу Индијанаца правили су вигвам, упознали су самураје у древном Јапану, опробали се у грађењу неолитских кућа какве су постојале у Лепенском виру, креирали пончо од папира на радионици о Мексику..

Дете је отац човека: Дуле о свом детињству

Мотиве да се овако посвећено бави најмлађима, потражили смо у Душановим сећањима на детињство која миришу на терпентин и море. Уметност је, верује, заволео крај Јадрана, где је уживао гледајући свог оца сликара који је на летовања обавезно носио штафелај и боје.

Посебан однос са децом градио је на темељу сећања на необичног човека који је обележио његово детињство: ‚‚Звали смо га Папа. Имао је бијели цилиндар и штап. Господствен је био. За одрасле је увијек имао неке загонетке, као провокације а за дјецу слаткише.‘‘ Дружења са Папом Душан описује као прве сусрете са магијом која настаје у контакту са децом: ‚‚Мало је било људи који су се на тај начин обраћали дјеци. То је мени до дан-данас остало у глави.‘‘

Родитељи чија су деца бар једном била на радионици Душана Рајшића, знају да и он са њима развија посебан однос. О томе како очара децу и зашто га толико воле, скромно каже да им поклања оно што одрасли често превиде да им је једино потребно – ПАЖЊУ.

Неговање публике од малих ногу: семе лепоте засађено на време

О себи каже да није теоретичар: ‚‚Дјете док не види, оно ти не вјерује. Ево видиш, она се игра. Ја да јој само причам, она ми ништа не би вјеровала‘‘ – док разговарамо у дечијим рукама поред нас настају скулптуре од воћа по узору на чувеног Арчимболда.

Ипак, свака радионица Душана Рајшића успутно добије и теоријски оквир јер сваку активност прати објашњење и ново знање из историје уметности, архитектуре, историје, књижевности..

На овим радионицама, он оживљава простор галерије за који каже да је по својој природи врло монотон и надовезује се анегдотом о Ђакометију: ‚‚Он је ишао годинама у исти музеј да гледа велике мајсторе. Међутим, ти велики мајтстори га, након неког времена, више нису интересовали. Интересовали су га људи који су гледали та дјела. После тога, интересовао га је простор, и ти људи који гледају.‘‘

Онако како је Ђакомети посматрао публику, тако Рајшић посматра лазаревачку децу, осећа њихов сензибилитет и буди њихово интересовање за уметност кроз игру и разоноду. Описује их као озбиљну публику којој се мора посвећивати пажња од најранијег узраста: ‚‚Дјеца треба, нарочито у једном малом рударском мјесту, да се навикну на галерију, да се навикну да је то један простор окупљања, игре, да то буде простор који ће им остати у памћењу‘‘.

Рециклажа по узору на Пикаса

‚‚Од одбаченог до корисног‘‘ је заједнички назив за низ радионица Душана Рајшића на којима деца налазе нову употребу за ципелице у којима су проходали, амбалажу коју су испразнили, гардеробу која им је мала..

И ове радионице имају корене у детињству уметника али и у једној посве личној причи: ‚‚У моје вријеме није било Кинеза да ти купујеш лутке. Мени је дјед правио од разних патрљака неке ствари. И то ти остане у сјећању‘‘, каже Душан. А о томе како су многе старе ципеле добиле лица, дели са нама сећање на једну давну нову годину коју је дочекао у бушним ципелама са својом Каћом у данима кад су се забављали. ‚‚Мени је та ципела јела снијег, имала је као уста.. ‘‘ Ова ципела инспирисала га је да оживи све друге ципеле много година касније а да на тешке животне тренутке гледа ведро, попут деце.

Док у Модерној галерији веште дечје руке праве неке нове јунаке, Рајшић им са великим жаром прича о својим узорима у рециклажи – Сервантесу и Пикасу. После ових програма, деца умеју да ‚‚оживе‘‘ сваки употребљен предмет а знају и све о Сервантесовом шлему и Пикасовој ‚‚Глави бика‘‘.

До следећег сусрета.. генерално спремање куће!

Док улицама града поносно носе мала уметничка дела у рукама, на главама, око врата, лазаревачки ђаци и предшколци једва чекају да пренесу нова искуства и сазнања укућанима. Са радошћу коју носи стваралачки процес многи ће до наредног сусрета распремати ормаре, ципеларнике и фрижидере у потрази за празним флашама, тесним ципелама и поломљеним кишобранима да од њих направе магију.