Након сликовница о Немањићима, српским краљицама, Вуку, Доситеју и Пупину, Јована Реба написала је једну бајку. Причу о историји и култури Врдника сместила је у дијалог девојчице Асје и змаја. Док се историјске чињенице преплићу са бајковитим елементима, деца су већ потпуно ‚‚увучена‘‘ у причу и уживају у откривању тајни Фрушке горе. Представљамо вам “Фрушку бајку“ и њену ауторку.

ФРУШКА БАЈКА: сећања једног змаја

Уочи свог деветог рођендана, девојчица Асја са родитељима долази у Врдник на одмор. Тајна коју ће открити на дну Врдничке куле, биће право рођенданско изненађење а пријатељство са змајем поклон о каквом није ни сањала.

Овај сведок прохујалих векова који се вешто крије од туриста и мештана отвориће јој прозор у неки потпуно нов свет. Док се ређају змајева сећања на Панонско море, римског цара Марка Проба, градњу Врдничке куле и врдничку вилу, Асја, као и сва деца, упија ове историјсте чињенице и поставља бројна питања.

“ДА ЛИ СУ ВИЛЕ И ПЕСНИКИЊЕ ИСТО?“

Одговор на једно од Асјиних питања, откривамо читајући заједно.

ЈОВАНА РЕБА: ауторка која спаја историју и бајку

Ако су виле и песникиње исто, онда мора бити да су професорке и списатељице такође чудесна бића. Јована Реба предаје књижевност у Карловачкој гимназији а сликовнице о српским владарима решила је да напише када је, као мајка, открила да таквих књига за најмлађе нема. Десет година и исто толико сликовница касније, и даље надахнуто приповеда о значајним личностима из српске историје и културе.

За сајт Дечје културне географије говори о својим напорима да познате али и заборављене личности из историје интерпретира најмлађој публици.

‚‚Фрушка бајка‘‘ није прва књига за децу коју сте написали али се од претходних разликује јер има доста фантастичних елемената. Зашто сте одабрали бајку да кроз њу прикажете Милицу Стојадиновић?

– С обзиром на то да сам докторирала на феминистичкој теорији, мене је одувек фасцинирао књижевни рад жена у прошлости, зато што је и данас, у 21.веку, тешко стварати, поред свих улога које се од жена очекују, а камоли пре стотину и више година. Милица Стојадиновић Српкиња је била изузетно храбра и самосвесна жена, која се бекомпромисно борила за право да живи и пише у складу са својим мислима и емоцијама, и није ни чудо да је добила назив – вила. То ме је понукало да је представим дечијој публици као натприродно биће, како бих им заголицала машту, а са друге стране, да их упознам са биографијом једне изузетне личности која је заиста постојала.

Ова књига је једна у низу сликовница у којима деци представљате великане и великанке из српске историје и културе. Прва међу њима издата је пре скоро 10 година. Како је све почело?– Почело је тако што сам покушавала да „преварим“ свог сина (тада четворогодишњака), да му испричам приче о великанима из прошлости, називајући њиховим именима фигурице Гормита и Марвелових јунака. Наравно, у вртићу су му открили врло брзо да се Бетмен не зове Стефан Немања, па сам ја одлучила да потражим књиге које би говориле о историји у складу са његовим годинама. Таквих књига апсолутно није било. Тек тада сам донела одлуку да покушам ја да их напишем. До тог момента сам се бавила научним радовима, а ово је био сасвим другачији креативни процес. Међутим, била сам толико узбуђена и пуна ентузијазма, да се све лепо слагало : нашла сам одличног илустратора и годину дана касније објавила едицију о династији Немањића.

Памтите ли реакције публике на почетку?

– Реакције су биле сјајне искључиво зато што сам, током целог процеса стварања, имала рецензенте од 4 до 9 година. Мој син, деца мојих пријатељица, коментарисали су текст у настајању, говорила : „Ово не разумем шта значи! Е, ово ми је супер! Ово је досадно!“ и ја сам, слушајући њих, јер знају боље шта им се допада, лагано креирала сликовнице. После строге критике мојих првих малих читалаца, публика је добила књигу која је заиста била у складу са њиховим узрастом и очекивањима.

После Немањића, писали сте о женама из српске историје. Да ли су оне деци једнако занимљиве као владари?

– Имам осећај да нису довољно, и то само зато што се о женама владаркама далеко мање говори у школама. Моје најпопуларније књиге су и даље о Немањићима, Пупину и Вуку, Доситеју. О Милици се највише зна, али о Љубици Обреновић и Марији Карађорђевић још увек не толико, па самим тим се перципирају више као књжевне јунакиње, него као историјски важне личности (иако су то биле!). Планирам да се у будућности још више посветим промовисању књига о њима, поготово о Марији Карађорђевић, коју је цео народ звао краљица срца – због запањујуће хуманости и љубави према српском народу.

Да ли, као ауторка, радије пишете о женама?
– Мени је теже да пишем о женама јер се више емотивно ангажујем. Веома ме фрустрира неправда коју са собом носи уверење, и данас живо, да жене нису биле довољно талентоване и паметне, па зато немамо пуно познатих уметница и научница. То апсолутно није тачно, јер оне нису имале ни једнака права у погледу школовања, нити времена, да се, поред породице, баве уметничким и научним радом. Зато највећи број њих није имало децу, што је, чак, случај и данас! И то јесте застрашујуће, идеја да морамо да жртвујемо део себе да бисмо стварале, или да жртвујемо своје таленте, да бисмо имале породицу.

Ко су, по вама, великанке српске културе које су неправедно заборављене?

– Многе жене су заборављене: таква је била Јела Спиридиновић Савић, изузетно образована српска песникиња из прве половине 20.века, Милка Жицина, прозаисткиња, чији романи о служавкама у богатим београдским кућама између два рата парирају Оскаром награђеном америчком филму „Служавке“. О Јелени Димитријевић, која је пропутовала цео свет на крају 19. века и у првој половини 20.века, те написала бројне путописе и романе, тек се последњих година говори мало више…

Има их много, и на нама је да заронимо дубоко у архиве и да их представимо јавности, како би наша деца, и женска и мушка, схватила колики је био допринос тих сјајних жена за српску културу.