Nakon slikovnica o Nemanjićima, srpskim kraljicama, Vuku, Dositeju i Pupinu, Jovana Reba napisala je jednu bajku. Priču o istoriji i kulturi Vrdnika smestila je u dijalog devojčice Asje i zmaja. Dok se istorijske činjenice prepliću sa bajkovitim elementima, deca su već potpuno ‚‚uvučena‘‘ u priču i uživaju u otkrivanju tajni Fruške gore. Predstavljamo vam “Frušku bajku“ i njenu autorku.

FRUŠKA BAJKA: sećanja jednog zmaja

Uoči svog devetog rođendana, devojčica Asja sa roditeljima dolazi u Vrdnik na odmor. Tajna koju će otkriti na dnu Vrdničke kule, biće pravo rođendansko iznenađenje a prijateljstvo sa zmajem poklon o kakvom nije ni sanjala.

Ovaj svedok prohujalih vekova koji se vešto krije od turista i meštana otvoriće joj prozor u neki potpuno nov svet. Dok se ređaju zmajeva sećanja na Panonsko more, rimskog cara Marka Proba, gradnju Vrdničke kule i vrdničku vilu, Asja, kao i sva deca, upija ove istorijste činjenice i postavlja brojna pitanja.

“DA LI SU VILE I PESNIKINJE ISTO?“

Odgovor na jedno od Asjinih pitanja, otkrivamo čitajući zajedno.

JOVANA REBA: autorka koja spaja istoriju i bajku

Ako su vile i pesnikinje isto, onda mora biti da su profesorke i spisateljice takođe čudesna bića. Jovana Reba predaje književnost u Karlovačkoj gimnaziji a slikovnice o srpskim vladarima rešila je da napiše kada je, kao majka, otkrila da takvih knjiga za najmlađe nema. Deset godina i isto toliko slikovnica kasnije, i dalje nadahnuto pripoveda o značajnim ličnostima iz srpske istorije i kulture.

Za sajt Dečje kulturne geografije govori o svojim naporima da poznate ali i zaboravljene ličnosti iz istorije interpretira najmlađoj publici.

‚‚Fruška bajka‘‘ nije prva knjiga za decu koju ste napisali ali se od prethodnih razlikuje jer ima dosta fantastičnih elemenata. Zašto ste odabrali bajku da kroz nju prikažete Milicu Stojadinović?

– S obzirom na to da sam doktorirala na feminističkoj teoriji, mene je oduvek fascinirao književni rad žena u prošlosti, zato što je i danas, u 21.veku, teško stvarati, pored svih uloga koje se od žena očekuju, a kamoli pre stotinu i više godina. Milica Stojadinović Srpkinja je bila izuzetno hrabra i samosvesna žena, koja se bekompromisno borila za pravo da živi i piše u skladu sa svojim mislima i emocijama, i nije ni čudo da je dobila naziv – vila. To me je ponukalo da je predstavim dečijoj publici kao natprirodno biće, kako bih im zagolicala maštu, a sa druge strane, da ih upoznam sa biografijom jedne izuzetne ličnosti koja je zaista postojala.

Ova knjiga je jedna u nizu slikovnica u kojima deci predstavljate velikane i velikanke iz srpske istorije i kulture. Prva među njima izdata je pre skoro 10 godina. Kako je sve počelo?– Počelo je tako što sam pokušavala da „prevarim“ svog sina (tada četvorogodišnjaka), da mu ispričam priče o velikanima iz prošlosti, nazivajući njihovim imenima figurice Gormita i Marvelovih junaka. Naravno, u vrtiću su mu otkrili vrlo brzo da se Betmen ne zove Stefan Nemanja, pa sam ja odlučila da potražim knjige koje bi govorile o istoriji u skladu sa njegovim godinama. Takvih knjiga apsolutno nije bilo. Tek tada sam donela odluku da pokušam ja da ih napišem. Do tog momenta sam se bavila naučnim radovima, a ovo je bio sasvim drugačiji kreativni proces. Međutim, bila sam toliko uzbuđena i puna entuzijazma, da se sve lepo slagalo : našla sam odličnog ilustratora i godinu dana kasnije objavila ediciju o dinastiji Nemanjića.

Pamtite li reakcije publike na početku?

– Reakcije su bile sjajne isključivo zato što sam, tokom celog procesa stvaranja, imala recenzente od 4 do 9 godina. Moj sin, deca mojih prijateljica, komentarisali su tekst u nastajanju, govorila : „Ovo ne razumem šta znači! E, ovo mi je super! Ovo je dosadno!“ i ja sam, slušajući njih, jer znaju bolje šta im se dopada, lagano kreirala slikovnice. Posle stroge kritike mojih prvih malih čitalaca, publika je dobila knjigu koja je zaista bila u skladu sa njihovim uzrastom i očekivanjima.

Posle Nemanjića, pisali ste o ženama iz srpske istorije. Da li su one deci jednako zanimljive kao vladari?

– Imam osećaj da nisu dovoljno, i to samo zato što se o ženama vladarkama daleko manje govori u školama. Moje najpopularnije knjige su i dalje o Nemanjićima, Pupinu i Vuku, Dositeju. O Milici se najviše zna, ali o Ljubici Obrenović i Mariji Karađorđević još uvek ne toliko, pa samim tim se percipiraju više kao knjževne junakinje, nego kao istorijski važne ličnosti (iako su to bile!). Planiram da se u budućnosti još više posvetim promovisanju knjiga o njima, pogotovo o Mariji Karađorđević, koju je ceo narod zvao kraljica srca – zbog zapanjujuće humanosti i ljubavi prema srpskom narodu.

Da li, kao autorka, radije pišete o ženama?
– Meni je teže da pišem o ženama jer se više emotivno angažujem. Veoma me frustrira nepravda koju sa sobom nosi uverenje, i danas živo, da žene nisu bile dovoljno talentovane i pametne, pa zato nemamo puno poznatih umetnica i naučnica. To apsolutno nije tačno, jer one nisu imale ni jednaka prava u pogledu školovanja, niti vremena, da se, pored porodice, bave umetničkim i naučnim radom. Zato najveći broj njih nije imalo decu, što je, čak, slučaj i danas! I to jeste zastrašujuće, ideja da moramo da žrtvujemo deo sebe da bismo stvarale, ili da žrtvujemo svoje talente, da bismo imale porodicu.

Ko su, po vama, velikanke srpske kulture koje su nepravedno zaboravljene?

– Mnoge žene su zaboravljene: takva je bila Jela Spiridinović Savić, izuzetno obrazovana srpska pesnikinja iz prve polovine 20.veka, Milka Žicina, prozaistkinja, čiji romani o služavkama u bogatim beogradskim kućama između dva rata pariraju Oskarom nagrađenom američkom filmu „Služavke“. O Jeleni Dimitrijević, koja je proputovala ceo svet na kraju 19. veka i u prvoj polovini 20.veka, te napisala brojne putopise i romane, tek se poslednjih godina govori malo više…

Ima ih mnogo, i na nama je da zaronimo duboko u arhive i da ih predstavimo javnosti, kako bi naša deca, i ženska i muška, shvatila koliki je bio doprinos tih sjajnih žena za srpsku kulturu.