O knjizi „Dva sunca i Sunčica” Lidije Marinković (Pčelica, 2023)

Za decu ne postoje granice. Ona ih ne vole. Ne vole ni zatvorene prostore, ni iskrivljene stvari, ni maštu koja nije stvarna, iz njihovog ugla opipljiva, niti pak ograničenja koje im postavljaju odrasli. Za srećno odrastanje dovoljna im je upravo mašta, onako lepo upakovana u iskrenost, radost, osmeh, znatižlju, beskraj… Tako upakovanu vragolastu maštu neki ljudi znaju da sačuvaju ceo život i da se uvek nalaze iza svih granica.

Knjigom „Dva sunca i Sunčica” Lidija Marinković je pokazala koliko je sačuvala jedno posebno dete u sebi, koje ruši sve granice, preskače sve prepreke i vešto balansira između sveta nestašne klinke i ozbiljne odrasle osobe koja grize život. Zato je ovaj roman, pisan u dijaloškoj formi, i za decu i za odrasle, jer vragolasta, odvažna i izuzetno duhovita devojčica Sunčica, koja se trudi da usreći sve koje voli ali i čitav svet, je metafora dobrote i iskrenosti i deteta i odraslog čoveka. 

– Pitaj sada ti mene kako sam dobila ime. Hajde!

Evo, reći ću ti: meni je tatadao ime. Kad sam se rodila, rekao je: „Ona je naše sunce.”Zato se zovem Sunčica.

I tako je razdragana i radoznala Sunčica uronila u svet, čineći ga zanimljivim i nimalo dosadnim za sve najdraže ljude. Upoznajemo je kroz odnos sa porodicom, školskim drugarima i odmah shvatamo da je reč o posebnoj devojčici. Dovoljno je znatiželjna da svuda zabada nos, dovoljno hrabra da se suprostavi čak i odraslima, dovoljno moćna da se uhvati u koštac sa lošim stvarima, dovoljno nestašna da bez pardona napravi neki zvrk, ali uvek skroz svoja, jedinstvena Sunčica.

Ona mudro promišlja o svakodnevnim situacijama i u razgovorima sa decom i odraslim ljudima neprestano donosi neke neočekivane zaključke, koji, obojeni dečjim nauvnošću, su često realnija slika stvarnosti od onoga što se zaista dogodilo.

Sunčica je mnogo radoznala i često čita o stvarima koje interesuju odrasle, pa primenjujući njihove mudrolije, napravi neki zvrk, kao što su njeni recepti za ulepšavanje. Ona zna da se suprostavi i mami i tati, što zbog debelih nogu, što zbog toga što ne može da napravi kolut nazad, što zbog toga što nije dovoljno lepa, jer je tata tako rekao… Sunčica je visprena i mudra, pa i iz najkomplikovanijih situacija izlazi kao pobednik.

Sunčica bi mogla da radi šta hoće da joj je tata Duško Radović, jer:

Kao ćerka slavne ličnosti mogla bih da imam telohranitelje.

Onda bih mogla i da gurnem Draganu.

Baš jako.

Ovako ne mogu. Plašim se da me ne prebije.

Sunčica je prosto svoj na svome u svom svetu koji boji najposebnijim bojama svoje mašte i iskrenosti. Možda i ispravlja krive drine, ali to je Sunčica!

Lidija Marinković veoma vešto, naizgled dosadnu svakodnevicu tokom letnjeg raspusta, pretvara u uzbudljivu pričljivu avanturu svoje Sunčice, unoseći mnoštvo slika i situacija iz svog detinjstva, što priču čini toplijom i intimnijom. Orginalnost načina pripovedanja i njena prijemčivost za čitaoca, sastoje se i u tome što autorka iz svega što joj služi kao građa izvlači onu tananu nit iskrenosti, pretvarajući i najkomplikovanije događaje i situacije u krajnje svedene i zanimljive dijaloge, često obojene humorom.

Knjige kao „Dva sunca i Sunčica” raduju čitaoce.

Takve priče okače osmeh na lice i obasjaju ga suncem iskrenosti… možda i sa dva sunca, baš Sunčicina!

Elizabeta Georgiev