О књизи „Два сунца и Сунчица” Лидије Маринковић (Пчелица, 2023)

За децу не постоје границе. Она их не воле. Не воле ни затворене просторе, ни искривљене ствари, ни машту која није стварна, из њиховог угла опипљива, нити пак ограничења које им постављају одрасли. За срећно одрастање довољна им је управо машта, онако лепо упакована у искреност, радост, осмех, знатижљу, бескрај… Тако упаковану враголасту машту неки људи знају да сачувају цео живот и да се увек налазе иза свих граница.

Књигом „Два сунца и Сунчица” Лидија Маринковић је показала колико је сачувала једно посебно дете у себи, које руши све границе, прескаче све препреке и вешто балансира између света несташне клинке и озбиљне одрасле особе која гризе живот. Зато је овај роман, писан у дијалошкој форми, и за децу и за одрасле, јер враголаста, одважна и изузетно духовита девојчица Сунчица, која се труди да усрећи све које воли али и читав свет, је метафора доброте и искрености и детета и одраслог човека. 

– Питај сада ти мене како сам добила име. Хајде!

Ево, рећи ћу ти: мени је татадао име. Кад сам се родила, рекао је: „Она је наше сунце.”Зато се зовем Сунчица.

И тако је раздрагана и радознала Сунчица уронила у свет, чинећи га занимљивим и нимало досадним за све најдраже људе. Упознајемо је кроз однос са породицом, школским другарима и одмах схватамо да је реч о посебној девојчици. Довољно је знатижељна да свуда забада нос, довољно храбра да се супростави чак и одраслима, довољно моћна да се ухвати у коштац са лошим стварима, довољно несташна да без пардона направи неки зврк, али увек скроз своја, јединствена Сунчица.

Она мудро промишља о свакодневним ситуацијама и у разговорима са децом и одраслим људима непрестано доноси неке неочекиване закључке, који, обојени дечјим наувношћу, су често реалнија слика стварности од онога што се заиста догодило.

Сунчица је много радознала и често чита о стварима које интересују одрасле, па примењујући њихове мудролије, направи неки зврк, као што су њени рецепти за улепшавање. Она зна да се супростави и мами и тати, што због дебелих ногу, што због тога што не може да направи колут назад, што због тога што није довољно лепа, јер је тата тако рекао… Сунчица је виспрена и мудра, па и из најкомпликованијих ситуација излази као победник.

Сунчица би могла да ради шта хоће да јој је тата Душко Радовић, јер:

Као ћерка славне личности могла бих да имам телохранитеље.

Онда бих могла и да гурнем Драгану.

Баш јако.

Овако не могу. Плашим се да ме не пребије.

Сунчица је просто свој на своме у свом свету који боји најпосебнијим бојама своје маште и искрености. Можда и исправља криве дрине, али то је Сунчица!

Лидија Маринковић веома вешто, наизглед досадну свакодневицу током летњег распуста, претвара у узбудљиву причљиву авантуру своје Сунчице, уносећи мноштво слика и ситуација из свог детињства, што причу чини топлијом и интимнијом. Оргиналност начина приповедања и њена пријемчивост за читаоца, састоје се и у томе што ауторка из свега што јој служи као грађа извлачи ону танану нит искрености, претварајући и најкомпликованије догађаје и ситуације у крајње сведене и занимљиве дијалоге, често обојене хумором.

Књиге као „Два сунца и Сунчица” радују читаоце.

Такве приче окаче осмех на лице и обасјају га сунцем искрености… можда и са два сунца, баш Сунчицина!

Елизабета Георгиев